OVER THE RAINBOW

Skulptoralna zvucna instalacija
Galerija Remont, Beograd, april 2010.

Over The Rainbow

 

Instalacija Over the Rainbow ima specificnu dimenziju u odnosu na kontekst i sredinu u kojoj je stvorena i u kojoj se prikazuje. Ja je vidim kao jednu vrstu “prigodne skulpture”. Čini mi se da je važno napomenuti da skulptura koja ima prigodni karakter ne mora da znači da podrzava status quo. Naprotiv, ona samo ima povod u širem polju kulture i vezana je za izvesnu pojavu koja ima svoje koordinate u vremenu prostoru. Tako, Mića ovde referiše na dogadjaj koji je u Srbiji imo sramnu istoriju - Gay Pride Parade - javno okupljanje ljudi homoseksualnog opredeljenja koji širom sveta na ovaj način obeležavaju svoja osnovna ljudska prava. U zatvorenoj, homofobicnoj I ksenofobicnoj Srbiji, prvi ovaj dogadjaj završio je izuzetno neslavno pokazujuci kako ni institucije sistema nisu bile spremne da obezbede slobode svojim gradjanima, niti su posebno zainteresovane da razumeju različitost.  U trenutku kada je ova tema, s pravom, ponovo actual, umetnik želi da svojom provokativnom instalacijom otvori dijalog.

Over The Rainbow 2   Daleko je Mićin rad udaljen od politički ispravne umetnosti koja bi diktirala ljudima etički sadržaj i samim tim poništavala svoju umetničku prirodu – postavši propaganda. Njegova instalacija ne zastupa nijedan, ma koliko ispravan politički stav. Ona se, na igriv način, obraća publici da bi ih, uznemirila. 
Skulptoralna instalacija Over the Rainbow koristi poznate, emblematske Disneyeve junake - Mikija I Paju Patka na zazoran nacin.  Za umetnika nije bilo samo važno da šokira - mnogi umetnici (na primer Jim Dine ili Paul McCarthy) zašli su mnogo dublje u sferu zazornog  i grotesknog de-stabilišući čistunske likove kako ih je Disney zamislio.  Mićin pristup ovim popularnim likovima  podjednako je udaljen od čistunstva  koliko je udaljen od politički korektne propagande. Umetnik se poigrava sa sentimentalnošću onoga koji posmatra rad - pre svega u odnosu na koncept  čistog detinjskog’. Mića, čini se, veruje da je ovaj konstrukt lažan - detinjstvo je samo u sentimentalizovanoj tradicionalnoj verziji dogadjaja - čisto i nevino. Ili, kako u to i sam voli da veruje, nije skroz siguran – te stoga postavlja ovakvu dilemu i pred posmatrača. Ako nam je ovakav odnos prema detinjstvu serviran od strane dominantne popular kulture, onda ostaje da ga preispitamo. Istovremeno,  ostaje posmatraču potrebno da se oseti pomalo neugodno kada se dopadljivi junaci nadju u ‘nepristojnoj’ situaciji. Na širem planu istorije i kulture specificne sredine u kojoj se izložba dešava, neosporno  je da umetnik svrsishodno priziva kontroverzu da bi naznačio i svoju veru u moć umetnosti da izazove, ako ne transformaciju društva, ono barem preispitavanje. Na ovaj način, Mića se približio utopijskoj dimenziji Beuysove ideje o društvenoj skulpturi I umetniku kao agensu promena.
Ostaje nada da ova instalacija može da bude dovoljno  uzbudljiva za posmatrača i da prenese značenje iz polja estetskog u polje etičkog. Vizuelno provokativna  instalacija tako bi delovala  kao ‘nežni okidač’ koji poziva na sagledavanje svih aspekata ovog društvenog fenomena i ukaže na neophodnost tolerancije

Iz teksta Jovane Stokic

Skulptura - poliestar (140x70cm),
Postament - drveni cilindar (115 x 40cm) sa motorom,
Duga - stiropor (500x250cm),
Muzicka pratnja - "Marusha - Over The Rainbow
"